Obeležavanje godišnjice Berlinskog kongresa, kako to kaže istoričar Milivoj Bešlin, ne uklapa se u dominantni ideološki nacional-šovinistički narativ. „Aktuelni režim radije baštini mitologiju stradanja i žrtvovanja, nego sećanje na trenutak kada je Srbija postala međunarodno priznata evropska država. Berlinski kongres podseća da je Srbija uspevala onda kada je bila deo evropskih procesa, a ne kada se od njih izolovala. Uz to, Berlinski kongres je uspeh postignut pod Obrenovićima, pa ga je kasnije pretežno karađorđevićevska istoriografija decenijama nipodaštavala. Najzad, možda najvažniji razlog je činjenica da Srbija na Berlinskom kongresu nije dobila teritorijalno proširenje kakvo je želela, jer su propale ideje da sebi pripoji Bosnu i Hercegovinu koju je 1878. u Berlinu na upravu dobila Austrougarska.
Revizionizam sa nacionalističkim motivima zapravo je pogonsko gorivo politike delegitimizacije svakog antinacionalističkog stanovišta. Time se hrani jedna agresivna privilegovana ideološka paradigma čiji je krajnji izraz regresija etičkog u etnički kriterijum
Srđan Milošević
Dakle, od nezavisne, preča je bila velika država, koja kada nije ostvarena, smatralo se da ni nezavisnost ne treba obeležavati. Tako je bilo nekada, slično je i danas“, kaže za Radar istoričar Bešlin povodom opšte političke i medijske tišine koju smo u Srbiji slušali 13. jula, a sa njim se slaže i kolega Srđan Milošević, koji je prilično siguran da bi veći deo ondašnje elite, pa i današnje, kada bi mogli da menjaju prošlost, radije izabrala značajnije teritorijalno proširenje autonomne kneževine nego državnu nezavisnost uz skromno teritorijalno proširenje u vidu četiri okruga na jugoistoku.
„Osim toga, postoji još jedan sloj: pogled na XIX vek, naročito u domenu popularne kulture sećanja u Srbiji, umnogome je u senci prokarađorđevićevskih shvatanja, a državna nezavisnost je bila delo Obrenovića, u raspodeli istorijskih učinaka. Ali u osnovi mislim da je suština u tome što čitav taj proces koji je započeo ratom 1876. nije rezultirao ishodom koji bi bio ’nabijen’ entuzijazmom. Tome, konačno, treba dodati endemsko nezadovoljstvo srpskih elita teritorijalnim opsegom Srbije, što je u opisanom kontekstu takođe relevantno“, naglašava Milošević.
Berlinski kongres je istorijski trenutak međunarodnog priznanja Srbije kao suverene i nezavisne države. Ono što su srpski ustanici započeli 1804. pa 1815, a generacije političara i diplomata nastavile tokom 19. veka, dobilo je konačnu potvrdu 13. jula 1878. Srđan Milošević dodaje: „Međutim, kada se kaže ‘priznata nezavisnost’ to ima gotovo doslovno značenje u smislu da je Srbija i do tada postala de facto nezavisna i međunarodno priznanje bilo je umnogome priznanje faktičkog stanja. Sultanov suverenitet jedva da je išta efektivno značio u Srbiji do tog perioda i rat koji je Srbija vodila 1876–1878. bio je, zapravo, rat od kojeg se primarno očekivalo teritorijalno proširenje. Taj cilj je ostvaren u veoma redukovanom obimu u odnosu na velika očekivanja. Konačno, Jovan Ristić, koji je predstavljao Srbiju onoliko koliko je bilo dopušteno – svakako ne kao ravnopravna učesnica, zabeležio je dosta gorke reči o kongresu kao areni demonstracije moći velikih sila.“
Ipak, koliko na naše neobeležavanje 13. jula danas utiču Rusija i Crna Gora? Da li postoji mogućnost da se preispitivanjem odluka Berlinskog kongresa baci sumnja na istorijske srpsko-ruske odnose i našu romansiranu i idealizovanu percepciju Rusije i postoji li politička pretnja po SNS, i nacionalističku ideologiju, da se pominjanjem Berlinskog kongresa ukaže da je i Crna Gora tada postala nezavisna zemlja, koja slavi 13. jul dvostruko: zbog Kongresa i početka otpora u Drugom svetskom ratu 1941?
Društvo koje ne razlikuje antifašizam od kolaboracije, istoriju od propagande i činjenice od mitova postaje nesposobno za racionalan odnos prema sadašnjosti. Istorijski revizionizam ne menja prošlost, ali menja društvo u sadašnjosti
Milivoj Bešlin
„Svakako bi ih učinilo istorijski realnijim“, kaže Milivoj Bešlin. „Rusija jeste bila važan saveznik Srbije, ali njena politika nikada nije bila vođena srpskim već isključivo ruskim interesima. Dovoljno je setiti se Sanstefanskog sporazuma i projekta velike Bugarske koju je Rusija realizovala na račun Srbije, njenih interesa i teritorija. Istorija pokazuje da između država nema večnih ljubavi, nema emocija, već samo interesa. Mislim da je problem i Crna Gora. Berlinski kongres potvrđuje istorijski kontinuitet njene državnosti i to nije naročito afirmativna činjenica za ovdašnje nacionalističke projekte koji nastoje da relativizuju posebnost crnogorske nacije i države. Uz to, 13. jul u Crnoj Gori povezuje državnost i antifašizam 1941, što predstavlja snažan kontrast dominantnim trendovima u Srbiji.“
Srđan Milošević nam priča da romansirani pogled na Rusiju ima „izlaznu strategiju“: Rusija kao velika sila ima pravo na svoje interese, čiji je krajnji smisao, u maniru „mi smo krivi ako nas Rusija zanemaruje“. Tako da „berlinsko iskustvo“ nije nikakva „vakcina“ protiv nerazumne rusofilske opsesije, upozorava istoričar.
Po pitanju našeg Dana državnosti, istoričari imaju donekle podeljen pogled. Po Bešlinu, Sretenje je nesumnjivo jedan od najvažnijih datuma srpske istorije, jer simbolizuje početak moderne Srbije kroz revoluciju 1804. i donošenje Sretenjskog ustava 1835. godine. Ono simbolizuje dve neodvojive slobode: od stranog zavojevača, ali i unutrašnje od autoritarne vlasti. Međutim, kada govorimo o državnosti u međunarodnopravnom smislu, logičnije bi bilo da se ona vezuje za 13. jul 1878, kada je na Berlinskom kongresu Srbija međunarodno priznata kao nezavisna i suverena država.
Milošević, pak, smatra da februar 1804. jeste trenutak početka borbe za nezavisnost i, kao takav, izbor je legitiman. Drugo, taj događaj je vezan za karađorđevićevsku tradiciju, koja je, pre socijalističke revolucije, bila dominantna u nacionalnoj ideologiji i na nju se, posle sloma socijalizma, vratilo.
Koja je cena revizionizma u svakom segmentu istorije, posebno bliske prošlosti: od samostalnosti, preko balkanskih ratova, Prvog, Drugog svetskog rata i jugoslovenskog, do danas?
Treće, ustanička tradicija je bila prihvatljiva i za socijalističku vlast, budući da je ustanak bio revolucija, nacionalna, ali i socijalna: u ideološkom narativu narodnooslobodilačka borba bila je svojevrsno revolucionarni pandan te prethodne revolucije.
„Naprosto, u toj 1804. godini ima nečeg slavnijeg, romantičnijeg, na kraju krajeva, sudbonosnijeg od sticanja nezavisnosti jedne, ponoviću, de facto već umnogome nezavisne države“, poentira Milošević.
A koliko nas sve to košta? Koja je cena revizionizma u svakom segmentu istorije, posebno bliske prošlosti: od samostalnosti, preko balkanskih ratova, Prvog, Drugog svetskog rata i jugoslovenskog, do danas?
„U meri u kojoj je revizionizam identitetski bitan (a jeste) i ukoliko kao deo politike nacionalnog identiteta, posredno ili neposredno opredeljuje građane u političkim izborima (a umnogome opredeljuje), posledice su veoma nepovoljne. Pre svega po demokratske procese, budući da se uz suprotna stanovišta asociraju izrazito odbojni stavovi, narativi o tobožnjim autošovinistima, samoporicateljima i druge slične bedastoće, veoma delotvorne. Revizionizam sa nacionalističkim motivima zapravo je pogonsko gorivo politike delegitimizacije svakog antinacionalističkog stanovišta. Time se hrani jedna agresivna privilegovana ideološka paradigma čiji je krajnji izraz regresija etičkog u etnički kriterijum“, kazuje nam Milošević, dok Bešlin smatra da tu cenu već plaćamo:
„Društvo koje ne razlikuje antifašizam od kolaboracije, istoriju od propagande i činjenice od mitova postaje nesposobno za racionalan odnos prema sadašnjosti. Istorijski revizionizam ne menja prošlost, ali menja društvo u sadašnjosti, menja njegov karakter, vrednosti, proizvodi političku nezrelost, sukobe sa susedima i trajnu nesposobnost da se iz sopstvene istorije izvuku pouke. Zato je odbrana istorijskih činjenica i metoda istovremeno i odbrana istorijske samosvesti, prava na kritičko mišljenje bez koga nema racionalne budućnosti jednog društva.“
